Ovo je istinita priča…

Uskršnji ručak u Srbiji se tradiconalno pravi u okviru svoje porodice. Ručak je najčešće klasičan „slavski“. Predjelo, supa/čorba, sarma, meso i kolači. Naravno pre toga nezaobilazno „tucanje jaja“. Pripreme počinju od ranog jutra, „dinastija“ se poluko okuplja , jedva se čeka ručak da se „stave noge pod astal“… naročito su nestrpljivi oni koji su postili. Razumljivo.

Negde posle 11 sati zvoni mi telefon. Zove me kum koji je došao iz inostranstva za Uskrs i slavi ga kod kuće. Kaže: „Kume pomagaj, čevek koji je trebao da mi dostavi ispečeno prase imao je zdravstvene probleme od jutros i završio je u bolnici… Nemam prase za ručak! Nedelja je, Uskrs, niko ne radi, nemam šta da kupim, ne znam gde da pitam, znam da ti radiš nešto sa mesom… imaš li nekog ko može da mi pomogne? Možda nekog iz neke mesare bar da mi proda neko meso za roštilj ili imaš neko meso po zamrzivaču pa da skarabudžim nešto…“

Ja se razmišljam gde sad da nađemo nekog… Uskrs je, a i kasno je. Dok nađemo nekog ili nešto, pa dok se spremi… Ja mu kažem: „pa dobro, objasni situaciju, imate čorbu, sarme itd“

Kaže kum „ma imam kamaru neke goste, kako sad da se brukam… Kakav sam ja Srbin da nemam meso za tradicionalni uskršnji ručak… Au, bruka“

Kažem mu ja: „ništa se ne brimi kume, imam ja rešenje kod tebe sam za pola sata“. On kaže „OK, ajde, spasavaj…“

Odem naravno do naše proizvodnje i uzmem iz frižidera naše gotovo jelo – Vlaška magija. Kum zna da se bavimo time, ali nema pojma šta je to i nije imao prilike da proba. Odem kod kuma i kažem mu „uzmi ovo, samo podgreješ, staviš u činije i poslužiš.“ Kaže kum „Nemoj bre da me zaj… pa kako da poslužim nešto podgrejano, spremljeno ko zna kad… Na šta li to liči…“ Ja mu kažem „veruj mi, kad ga podgreješ ono je kao da si ga sad spremio, mast ga čuva da bude sočno. Ovo se sprema satima. Kaži slobodno da si spremao celo pre podne, od jutros. Evo, ako neko primeti da nije spremano danas, dajem prase sledeći put. Veruj, mi ja to služim stalno kod mene kući, ovo ti je specijalitet. A i nisu ludi svi ovi ljudi što kupuju to od nas“. Ok“ kaže kum, „ionako nemam drugog izbora, šta je tu je… A ako je tako kako kažeš, ja dajem prase sledeći put“.

Da skratim priču. Zvao me je još iste večeri. Gosti su bili, malo je reći, oduševljeni. Tradicionalno jelo, starinsko, niko ne zna šta je, pa ni kum. Samo se vadio da neće da oda tajni babin recept. Uskršnji ručak spašen, kum ispoštovan. Na kraju krajeva, kum nije dugme!

A ja sam, naravno, dobio prase…